Krajem novogodišnjeg početka

I onda stigne kraj godine. Svedemo račune. Upakujemo u poklone nova nadanja. Otputujemo ako imamo gdje. Ostanemo kući ako imamo sa kim. Svedemo sebe na dovoljnu mjeru za progutati. Progutati ponos na poslu. Progutati prevaru u kući. Progurati sebe kroz malu pukotinu prvog dana u novoj godini.

Zakačiće se u provlačenju neke stare ljubavi, pa ih nećemo izvući u sledeću. Ostaće za nama neke nepročitane knjige i obećane kafe. Kroz pukotine očekivanja proguraju se jedva poneke varke. Tu i tamo poruka pristigla kao čestitka i pitanje da li je nama upućena ili stigla slučajno u cirkularnom krugu novogodišnjih želja.

Novogodišnje želje, kao male papirnate barke na velikoj olujnoj pučini svakodnevnog života, krhke, lako potopljive, ali pogled na njih nosi beskraj radovanja dok vidimo kako ih odnose mračni vali i svaki sledeći put kad zabjelasa malo lažno jedro na pučini snova iznova se radujemo tom uspjehu. Još uvijek želimo i željama se radujemo dok imaju daha, a tek ispunjenjima.

Ostala su za nama neka dugovanja i krediti koji će se iako neželjeni lako provući za nama u novi kvartal.

Pogledaš za sobom i vidiš da si previše vremena ostavio na brige, a premalo na zabavu. Previše sati na poslu, premalo sa djecom. Previše betona, premalo prirode. Previše mržnje, premalo ljubavi. Onda kroz pukotonu novogodišnje noći provučeš i obećanje da ćeš u sledećoj sve drugačije uraditi. S obzirom na težinu ostavićeš ga tu, na samom početku i krenuti bez njega i nikada se po njega nećeš vratiti. Ostaće da te doziva kao umorni ranjenik, ali šrapneli godine koja je krenula biće ponovo ubojitii pokosiće te odmah u startu, nastavićeš da puziš ni nevjerujući da ponovo možeš ustati.

Pred pukotinom na nekom koktelu sa čašom u ruci obećaćeš sebi nove djete, suzdržavanja od brze hrane i loših ljudi,  dok će provlačenje kroz januarske svetkovine sa takvim stavom biti nemoguća misija, do kraja najkraćeg mjeseca zaboravićeš na sva obećanja. Dani će se pretvoriti u iste, svi će ličiti na prethodne, želje uhvatiće patina svakodnevnice. Sa sjetom ćeš im se povremeno vraćati u mislima, ne vjerujući više ni sebi ni njima.

Još malo će se vući trakice, na ponekom licu će se razvlačiti šljokice, sjenka večernje šminke, mrzovoljno bačen pogled na ukrase koje treba skinuti i na paukovu mrežu koja se već uhvatila na njih. Kao nakon lošeg pijanstva bićemo ljuti na sva obećanja koja smo dali i trudićemo se da ih što prije zaboravimo.

A onda će, pravi gerilci, za nama da se provuku neke slutnje i poneka čeznja . Svake godine ostavljena da umre sa druge strane i svake, čini se sve jača, sitna nada, dovući će se za nama kao ulični pas. Dosadna i gladna, gladna naše pažnje, nezrelosti i neodlučnosti na kojima može graditi budućnost i malo po malo uvući će se u naše misli i probudi naše zaboravljene želje pa još jednom sebi daćemo za pravo da pomislimo kako će ova godina biti bolja. Jer, šta bi smo bili bez nadanja i želja, samo porazne duše na putovanju ka svjetlu.

Obasjani nadama i vjerom u nas same putovaćemo osvjetljeni.

Tišina praznine

Izabrao si da odeš i otišao si.
 Imam li riječi za tugu? Nemam. Samo ogromna praznina. Tišina praznine. Muk.

Nema riječi, nema osjećanja, nema suza, nema uzdaha, nema patnje, nema ničega, a opet, čini mi se da si tu. Ponekad kao da vidim tvoju sjenku kako se kreće kroz stan, čujem tvoj glas, osjetim tvoj miris na mojim rukama. Neko je zalutao, ti si zalutao, ja sam zalutala.

Da li si pogriješio što si izabrao neki drugi svijet, neki bolji život, na nekom drugom kontinentu, da li si osjetio da si izgubio nas? Da li si nas imao? Da bi izgubio moraš imati. Da si nas želio ne bi nas izgubio.

Dozivah te imenom tvojim danas, ali to nisi bio ti i to nije bilo tvoje ime i nisi došao , ali je na duši ostala težina i evo u kasnu uru me budi , ima nešto da mi kaže, ne, ne govori, ona me prekorava što te na silu zaboravljam, a duša me boli, boli što te doziva.

Gasne ime tvoje na usnama mojim dok te dozivam.

Kako ti je u njenim rukama dok provlači prste kroz tvoju kosu, tone li u tvoje poglede onako kao što sam ja tonula? Lijepe li se dlanovi tvoji o njene obrise, kao što su ruke tvoje gasnule na kukovima mojim?

Ni tišina ne pomaže. Ni vrijeme nije lijek.

Kako perom napisati, kako iz grudi izvući to klupko nemira i prenijeti ga na papir? Kako ne misliti na dozivanje i odzvanjanje, kako zaboraviti to iskonsko privlačenje, kako vjerovati tim usnama što lagaše, tim očima što me ne vidješe, tim rukama tuđim?

Njen, a moj.

Nikada te riječi nisu bile moje iako si ih meni šaputao, da moje bile su, meni bi ih noćas prosipao pod noge, namjesto zvjezda. Da su moje.

Moj, a njen.

Hladno ti je u tuđim noćima, sigurna sam zatvaraš prozor, ono što je bilo igra postalo je život, ono što su bili rijetki dani ukradeni od svakodnevnice, postala je svakodnevnica, ono što je bilo svakodnevnica, topli i uzdrhtali mirisi Mediterana, prestalo je da postoji, zauvijek.

Neću da te čujem, neću da te vidim, neću da ti pišem.

Mjenjao si noć za dan. Pa eto ti, živi dan.  Ja volim što sam noć, kao lijena mačka proteže se linija noći na dlanovima mojim, ušuškana i uspavana tek obasjana mjesečinom, jednom nogom provjerava nivo plime i osjeke, drugom guram čaršav po krevetu. I neka sam noć. Zvijezde mi ljube ruke, mjesec mi se klanja, a komšijske mačke pozdravljaju očima u mimohodu. Tijelo vrelo, pospano i pitko.

Kakav je tvoj dan? Tvoja noć je hladna, zatvori prozore. A dan?

Za šta si me to mjenjao? Za šta si mjenjao naše uzdahe, naše poglede, naše susrete, za šta si mjenjao naše noći, naše dodire, naše „volim te“, naše nemire?

I ne pitam se više. Imao si noć i dan, ali ne možeš imati sve, imao si noć, sad imaš samo dan. I doći će vrijeme kad ćeš umoran od dnevnog svjetla poželjeti da se skloniš pod krilo noći, sanjiv i željan, možda će baš te noći vjetrovi raznositi prašinu, lediti obode osama i nećes imati sna i neće biti topline u noćima za tebe.

Odrekao si se noći i sanjanja zbog dana, ko se jednom sna odrekne, molitvom će ga dozivati.

Ja više neću biti noć, neću biti tvoja noć. Volim te izujedana od sna, tonem u kasni sat i zaboravljam te.

Gasne li ime moje na usnama tvojim dok je dozivaš?

Grot i šumska vila

Šuma je bila njegovo igralište, velika, nepregledna. U dugim popodnevnim satima znao se dosađivati hvatajući čeljustima mušice u letu, zubi bi tupo klapnuli, a mušica lako izbjegla smrtonosnu klopku i igra se nastavljala. Znao je juriti leptira do kraja proplanka ili pokušavati  šapama uhvatiti pticu sletjelu po zrnevlje. Toga dana je lutao duže nego inače.

Izašavši na čistinu pred njim se otvori jezero.

Nije ranije dolazio u ovaj dio šume, ali sjeća se upozorenja da ovamo ne zalazi. Pričalo se među stanovnicima ovog zelenog kraja kako je jezero prokleto, nastalo od suza davno ostavljenih i zaboravljenih djevojaka, gonjene daleko od onih koji ih nisu željeli, dolazile su ovdje u najdublje srce gore oplakujući sebe i svoj usud, dugo bi plakale u noć, a suze bi se sa prvim rosama spajale i tvorile malo jezero.

Vremenom mnoge izgubljene duše saznale su za ovo mjesto i u njegovoj tišini nalazile utjehu, među svojim po nesreći  sestricama, osjećale su se sigurnima. Dolazile su iz najudaljenijih krajeva, mlade, jedre, odbačene, očiju isplakanih tugom, savijale se nad jezerom i djelile sa njim svoju bol, nevoljene, neželjene, mnoge sa sjemenom začete ljubavi pod srcem, u njegovim dubinama nalazile svoj mir, svoju tišinu, svoj dom.

Kad suze uguše potrebu duše za vazduhom i ljepotom sunca prepuštale su se u plavetne, potom modre do mračnih dubina, zauvijek napuštajući ovaj svijet.

Pod krošnjom jedne vrbe potražio je hlad od popodnevne trke za leptirima. Možda je usnio, možda je zaspao, pod prelamanjem svjetla kroz lelujave kose vrbe učinilo mu se voda na površini se zamreškala.

Ustao je i bliže prišao jezeru. Nadvivši se nad plićakom već je šapom upadao u vlažan pjesak. Vidio je samo svoj odraz. Nije ga uplašilo kad su iz vode izvirili nježni bijeli prsti, potom malena skoro dječije nježna šaka i pomilovala ga po njušci. Osjetio je samo bolnu tugu, duboki mir i pomirenje sa trenutkom.

Sitna ruka sa njegove njuške pored prevoja oka sve do ušiju povlačila je vlažnu i toplu brazdu nježnosti otkrivajući dio podlaktice, oblo rame i mirno čelo sa prelijepim krupnim očima boje modrine šumskog jezera, mile i tamne, dok se niz kosu prosipao mokri vijenac skoro uvelog poljskog cvijeća.

Druga ruka mu se uvlačila pod vrat. Neprimjetno je koračao dublje u jezero. Tanjušna odora jezerske prilike prelivala se površinom vode, u zagrljaj sve topliji i iskreniji  tonuo je. Da li je to ljubav prema nerođenom djetetu, ljubav majke prema izgubljenom čedu, ljubav dragane za željenim, sve ono što samo žena može da nosi u sebi?

Voda mu je dosezala do njuške, do očiju. Nije znao da je sunce i dalje sjajno i toplo, sve se prometnulo u nebesko plavetnilo, ruke su ga vukle, bio je izgubljen za stvarni svijet, izgubljen za sebe i za sve one koje je volio.

Da ne postoji  iskra tuge koja je začeta davno u djetinjstvu utemenjena na prijekom i često hladnom pogledu njegove majke, da li bi bio doveden na obale ove otjelotvorene patnje, u jezersko okno?

Bjeličasta prilika nije izgledala kao da tone, a vukla ga je dublje u sve mračnije vode nepreglednih modrina.

Vrisak koji mu se učinilo da čuje prolomio se mislima. Trgnuo se. Počeo se otimati.

Majka je daleko u svojoj pećini osjetila opasnost. Dozivala ga je da se probudi, da se otrgne.

Mogao je vidjeti  kako ona svoje oči podiže ka tavanici pećine sa koje se cijedila voda, putem vode ga je dozivala oslanjajući se na hrastov štap kojim je podno svojih stopala uz viku iznova udarala. Vazduhom se lupa u ritmu  prolamala, a kapi koje su se slijevale niz zidove su podrhtavale, što od udara, što od njenog glasa.

Gušio se. Blijeda prilika je još dublje uvukla prste u njegovo krzno. U smrtnom ropcu su pogledi su se sreli. Zakleo je poslijenjim sunčevim zrakom koji ga je ispratio na ovo putovanje u dubine da ga pusti, da će joj uzvratiti dobrim, neka poželi, on će ispuniti. Razgoniće znatiželjne životinje oko jezera, zabraniće i pticama da se gnijezde u granama jezerskih vrba. Zaplašiće čobane da ne prilaze bliže.

Ruke su popustile, oči su se dugim trepavicama oborile, mjehuri vazduha su kroz vodu počeli lebdjeti, u njima su se oblikovale mnoge slike. Večeri u kojima se uz vatru prede i pripovjeda, posjela i kosidbe, video dragu i dragana, poljsko cvijeće i osmjehe. U jednom od balončića kućni prag i roditelje, u sledećem rastanak sa voljenim, haljine koje je sama  šila i krila pred ukućanima i bijeg u šumu. Noći koje su bile hladne, uzaludna dozivanja , hladnoću i mjesec  nad njom, koji je navodio ka jezeru.

Voljeni je nije tražio, roditelji su je živu oplakali, sestrice jezerske prihvatile. Kada se voda umirila samo jedan je mjehur nosio sliku.  Dječije cipelice.

Obećao je. Obećao je makar ga seljani ubili misleći da je došao u pokolj ovcama, ukrašće za nju najljepše papučice sa seoskog nekog praga i donijeti na jezero. Ako treba ući će i u ciganske čerge rizikujući u kavez da ga zatvore, obići će staje i poljane, prevariće i čobanče mlado, u berbi zavući u najbliži žbun i vrijebati, ali donijeti obećano. Sa tim mislima ona se prometnu u jezersku dubinu, a on započe plutnje ka površini  nadajući se da nije prekasno i da će se na vrijeme izvući.

Uzdah je bio veći od njega samog, činilo mu se da pluća neće postići toliko nagao priliv vazduha, borio se plivajući do obale koja je sad bila daleko. Oko njega se pojavila na površini providna i tanka tkanina, tanka poput mrene. Ne zna da li je kroz nju plivao ili ga je ona nosila, ali izbio je na pjesak skoro se bacivši  iznemogao u plićak.

Mogao je i dalje da osjeti na njušci toplinu djevojačkog dlana, a u grudima su ga gušile mnoge boli i mnoga tugovanja, bolni tragovi potonuli u jezerske dubine sada ožiljci duboki na njegovoj duši. Sazreo je kroz njihove patnje kroz njihova nadanja, u jednom tonjenju je isplivao na površinu svoje zrelosti.

U plićaku oko njega plutalo je uvelo poljsko cvijeće.

Bilo mu je mnogo jasnije zašto seljaci ovamo ne zalaze, a mnoge šumske životinje izbjegavaju ovo mjesto, čak i one koje ga mogu preletjeti.

Majka će se jako ljutiti, a cipelice gdje će naći?

Grot i šumska vila (drugi dio )

Ilustracij Chiara Batuista

Vrisak koji mu se učinilo da čuje prolomio se mislima. Trgnuo se. Počeo se otimati.

Majka je daleko u svojoj pećini osjetila opasnost. Dozivala ga je da se probudi, da se otrgne.

Mogao je vidjeti  kako ona svoje oči podiže ka tavanici pećine sa koje se cijedila voda, putem vode ga je dozivala oslanjajući se na hrastov štap kojim je podno svojih stopala uz viku iznova udarala. Vazduhom se lupa u ritmu  prolamala, a kapi koje su se slijevale niz zidove su podrhtavale, što od udara, što od njenog glasa.

Gušio se. Blijeda prilika je još dublje uvukla prste u njegovo krzno. U smrtnom ropcu su pogledi su se sreli. Zakleo je poslijenjim sunčevim zrakom koji ga je ispratio na ovo putovanje u dubine da ga pusti, da će joj uzvratiti dobrim, neka poželi, on će ispuniti. Razgoniće znatiželjne životinje oko jezera, zabraniće i pticama da se gnijezde u granama jezerskih vrba. Zaplašiće čobane da ne prilaze bliže.

Ruke su popustile, oči su se dugim trepavicama oborile, mjehuri vazduha su kroz vodu počeli lebdjeti, u njima su se oblikovale mnoge slike. Večeri u kojima se uz vatru prede i pripovjeda, posjela i kosidbe, video dragu i dragana, poljsko cvijeće i osmjehe. U jednom od balončića kućni prag i roditelje, u sledećem rastanak sa voljenim, haljine koje je sama  šila i krila pred ukućanima i bijeg u šumu. Noći koje su bile hladne, uzaludna dozivanja , hladnoću i mjesec  nad njom, koji je navodio ka jezeru.

Voljeni je nije tražio, roditelji su je živu oplakali, sestrice jezerske prihvatile. Kada se voda umirila samo jedan je mjehur nosio sliku.  Dječije cipelice.

Obećao je. Obećao je makar ga seljani ubili misleći da je došao u pokolj ovcama, ukrašće za nju najljepše papučice sa seoskog nekog praga i donijeti na jezero. Ako treba ući će i u ciganske čerge rizikujući u kavez da ga zatvore, obići će staje i poljane, prevariće i čobanče mlado, u berbi zavući u najbliži žbun i vrijebati, ali donijeti obećano. Sa tim mislima ona se prometnu u jezersku dubinu, a on započe plutnje ka površini  nadajući se da nije prekasno i da će se na vrijeme izvući.

Uzdah je bio veći od njega samog, činilo mu se da pluća neće postići toliko nagao priliv vazduha, borio se plivajući do obale koja je sad bila daleko. Oko njega se pojavila na površini providna i tanka tkanina, tanka poput mrene. Ne zna da li je kroz nju plivao ili ga je ona nosila, ali izbio je na pjesak skoro se bacivši  iznemogao u plićak.

Mogao je i dalje da osjeti na njušci toplinu djevojačkog dlana, a u grudima su ga gušile mnoge boli i mnoga tugovanja, bolni tragovi potonuli u jezerske dubine sada ožiljci duboki na njegovoj duši. Sazreo je kroz njihove patnje kroz njihova nadanja, u jednom tonjenju je isplivao na površinu svoje zrelosti.

U plićaku oko njega plutalo je uvelo poljsko cvijeće.

Bilo mu je mnogo jasnije zašto seljaci ovamo ne zalaze, a mnoge šumske životinje izbjegavaju ovo mjesto, čak i one koje ga mogu preletjeti.

Majka će se jako ljutiti, a cipelice gdje će naći?

Hotel ogledala ( Saga o Grotu) 1. i 2. dio

Čuo je za dimenzije, nisu bile nepoznanica u njihovoj šumi, portali koji su vodili u drugi svijet isti onaj iz koga je dosla njegova majka, sada skrivena od pogleda obitavala je u memljivoj pećini.

U ovoj šumi su vladale životinje, sa druge strane portala su ljudi. Ko je prvi put prelazio iz dimenzije u dimenziju nije znao. Da li će ostati u sopstvenoj formi ili će ga portal izmjeniti pri prispjeću na drugu stranu isto je bilo nepoznanica. Njegova majka je bila jedna od rijetkih koja prešavši u ovu dimenziju nije promjenila svoj oblik, zato su je stanovnici šume uvijek sa podozrenjem gledali, on se ovdje iz ljubavi nje i konjanika rodio u obliku vuka, sada je trebalo da pređe granicu po prvi put.

U pitanju je bio napušteni hotel na ivici jezera, zaostao iz nekog drugog doba, prenešen nekim pokušajem dimenziske interakcije, neuspijele, tek obje su strane zaboravile jedni na druge, rijetki su prelasci ovih dana, skoro da to više niko ni ne radi,  samotan, usnuo i napušten plašio mlade šumske životinje, neupućene u raniju istoriju.

Ulaz sa jezera je, u stvari, izlaz na plažu. Stakla su bila i dalje na mjestu, ali je velika praznina zjapila iz same unutrašnjosti,praznina neposjećenosti i zaboravljenosti, kroz providna vrata je ušao u hol. Nekad korišten namještaj uredno je složen u središnji prostor i tako ostavljen, ne može reći da je bio zapušten, srušen ne sigurno, ni pauci nisu zaposjeli ove prostorije nazvavši ih svojim posjedom, vrata su se teško otvarala tako je unutrašnjost ostala zaštićena od okolnih žitelja. Biljke u saksijama davno su uvenule bez vode u suvom prostoru, prozori sa spoljnje strane izgubili sjaj. Hol prostran, napunjen enterijerom, mnogi kreveti i vitrine nasloženi jedni na druge činili su neobičan spomenik prošlim danima i nečijoj zaboravljenoj ideji.

Uz stepenice popeo se na prvi sprat. Ušao je u prvu sobu, pa sledeću, prazne, bez namještaja, zjapile su kao otvorena prazna usta medvjeda, ulivale su strah od nepoznatog. Beton na koji njegove šape nisu navikle ledio mu je tvrde jaštučiće naviknute na travu ili blato. Planirao je ići do krova mada nije znao da li je izlaz moguć, neko je pričao da su ljudi u poslednjem dolasku pokušali metalnom šinom otvoriti staklena vrata na krovu, bojali su se, ako staklo pukne, da će zauvijek ostati zarobljeni u ovoj dimenziji pa su odustali.

Na pola stepeništa do drugog sprata iznenadila su ga ogledala, prošao je pored njih gledajući kako se njegovo obličje u njima deformiše dok je prolazio. Prepoznaje sebe, vidio je svoj odraz u jezeru, znao je, nije se plašio, ali učinilo mu se da u tom obrisu ogledala vidi i druga lica, druge oblike, možda samo sjenke. Taj prizor mu je probudio interesovanje.

Vratio se niz stepenice iako je već zakoračio na sledeći sprat. Stao je pred jedno od ogledala. Slika se na njemu blago talasala. Šapom je zagrebao po glatkoj površini, vuk na ogledalu nije podigao svoju šapu, samo je nijemo posmatrao sa druge strane. Tek kad se odmakao da sagleda bolje sebe i onaj u ogledalu se udaljio. Opet je prišao, podigao šapu oslonivši je na hladno staklo, vuk sa druge strane ga je u tišini posmatrao ne pomjerajući se. Možda je trepuno i onaj drugi je trepnuo, taj treptaj je potrajao čini mu se duže od trenutka.

Otvorio je teško oči kao da su mu se trepavice lijepile jedna za drugu, ležao je na podu, ispružio je šapu da se osloni na nju, ali to više nije bila šapa. Portal je radio.

Samo je bio radoznao, a sada je u neprilici. Šake je otvarao sa nevjericom gledajući prste ne znajući ni kud bi sa njima, četvoronoške je puzao do zida, pokušao je da sjedne još u šoku, to je znao, noge su bile preduge i nije znao da ih koristi, čuo je za ove priče, ali davno, kažu da se ovo tjelo može koristiti kao svoje, samo dok se navikne na promjenu.

Nema krzno, kakav užas, nag se naslanjao uz ledeni zid, prljave tapete nekog zapuštenog boravišta. Imao je sreće, ljudi su, pričali su mu, plašljiva bića i dok je kod njih priča o portalima još uvijek ponegdje prepričavana, sa ove strane su zaboravljeni. Sada je i on bio jedan od njih. Bojao se da će ga ova nepromišljenost skupo koštati. Odkud mu luda ideja da posjeti to napušteno zdanje? Kako je mogao tako pogriješiti? Volio je jezera i oko njih se često kretao, nije prvi put šunjao kroz trske močvara ili uz rubove planinskih voda.

Majka koju je mogao čuti na svim svojim putovanjima negdje u dubini svoje podsvjesti utihnula je. Uplašen, sam i nag, u tuđem svijetu, u tuđem tjelu, strah ga je progonio iz same srži njegovog bića.

Kroz prozore je čuo kišu, gurajući leđima uz zid pokušao je da se održi na svojim klimavim nogama, činilo mu se da se zid ugiba pod njim ili se njegovo tjelo savijalo nesigurno, meko, nepouzdano. Pridržavajući se krenuo je ka prozoru. Koraci su bili nesigurni i često je zapinjao, ali svakim korakom bio je stabilniji. Pogledao je kroz prozor, memljiva ulica grada prostirala se pre njim. Ostaće neko vrijeme ovdje bar dok se ne navikne na tjelo. Nagnuo se kroz prozor, pružio je ruke ka kiši, osjećaj je bio drugačiji nego na šapama, prijale su mu male kapljice koje su hladile kožu vrelu od prelaska i straha, prinio je ruke licu i umio se u kiši, kosa, ima kosu, guste vlasi su se upetljale među prste.

Nove senzacije sopstvenog tjela su ga zbunjivale, sjetio se poslednjeg odraza u ogledalu, kako sada izgleda? Okrenuo se očekujući da će u portalu moći da vidi svoje lice, staklo je bilo prošarano stotinama pukotina, rasprslo, ali se i dalje držalo, dovoljno da prepozna oblike čovjeka, ali nedovoljno da vidi svoj lik, zauzet pokušajem da otkrije ko je, zaboravio je da napuklo staklo označava neispravan portal, ovuda neće moći kući. Skrhan tom pomisli srušio se na pod.

Koljena su se savijala obarajući ga niže, grudi se spustiše nisko, na licu je osjećao studen ploča pod njim, začuo se tihi udar kamena o kamen, pod je bio sastavljen od niza crvenih cigli složenih u neobične oblike, rukama je dodirivao svaku ponaosob, ne znajući gdje započeti pretragu za svojim spasenjem. Ponovo je legao i opet se čuo zvuk kamena o kamen. Odjeća nije prošla kroz portal, ali amajlija koju mu je majka davno napravila i stavila oko vrata da ga štiti na putovanjima, ona izrađena od kamena želja, lijepog kamenčića punog rupa, nosila je i plodnost i ženski princip, ali i zaštitu, tamo u šumi otvori su imali magična svojstva, prošla je za njim na ovu stranu.

Lagani povjetarac ga je trgnuo iz misli, vjetrovi vezani u obredu pravljenja amajlije, pozvani tada u bratimljenje bili su tu uz njega, majka je znala da će ovaj dan može desiti i spremna pripremila amajliju. Vjetrovi su koristili obje dimenzije, njima portali nisu bili potrebni za prelaske, kroz sve dimenzije su putovali nesputano.

Ugruvan od prelaska i novog tjela, zaspao je uz saznanje da neće biti sam, ali uz pitanja kako mu vjetrovi mogu pomoći.

Grot i šumska vila ( prvi dio)

Ilustracija: Chiara Batuista

Šuma je bila njegovo igralište, velika, nepregledna. U dugim popodnevnim satima znao se dosađivati hvatajući čeljustima mušice u letu, zubi bi tupo klapnuli, a mušica lako izbjegla smrtonosnu klopku i igra se nastavljala. Znao je juriti leptira do kraja proplanka ili pokušavati  šapama uhvatiti pticu sletjelu po zrnevlje. Toga dana je lutao duže nego inače.

Izašavši na čistinu pred njim se otvori jezero.

Nije ranije dolazio u ovaj dio šume, ali sjeća se upozorenja da ovamo ne zalazi. Pričalo se među stanovnicima ovog zelenog kraja kako je jezero prokleto, nastalo od suza davno ostavljenih i zaboravljenih djevojaka, gonjene daleko od onih koji ih nisu željeli, dolazile su ovdje u najdublje srce gore oplakujući sebe i svoj usud, dugo bi plakale u noć, a suze bi se sa prvim rosama spajale i tvorile malo jezero.

Vremenom mnoge izgubljene duše saznale su za ovo mjesto i u njegovoj tišini nalazile utjehu, među svojim po nesreći  sestricama, osjećale su se sigurnima. Dolazile su iz najudaljenijih krajeva, mlade, jedre, odbačene, očiju isplakanih tugom, savijale se nad jezerom i djelile sa njim svoju bol, nevoljene, neželjene, mnoge sa sjemenom začete ljubavi pod srcem, u njegovim dubinama nalazile svoj mir, svoju tišinu, svoj dom.

Kad suze uguše potrebu duše za vazduhom i ljepotom sunca prepuštale su se u plavetne, potom modre do mračnih dubina, zauvijek napuštajući ovaj svijet.

Pod krošnjom jedne vrbe potražio je hlad od popodnevne trke za leptirima. Možda je usnio, možda je zaspao, pod prelamanjem svjetla kroz lelujave kose vrbe učinilo mu se voda na površini se zamreškala.

Ustao je i bliže prišao jezeru. Nadvivši se nad plićakom već je šapom upadao u vlažan pjesak. Vidio je samo svoj odraz. Nije ga uplašilo kad su iz vode izvirili nježni bijeli prsti, potom malena skoro dječije nježna šaka i pomilovala ga po njušci. Osjetio je samo bolnu tugu, duboki mir i pomirenje sa trenutkom.

Sitna ruka sa njegove njuške pored prevoja oka sve do ušiju povlačila je vlažnu i toplu brazdu nježnosti otkrivajući dio podlaktice, oblo rame i mirno čelo sa prelijepim krupnim očima boje modrine šumskog jezera, mile i tamne, dok se niz kosu prosipao mokri vijenac skoro uvelog poljskog cvijeća.

Druga ruka mu se uvlačila pod vrat. Neprimjetno je koračao dublje u jezero. Tanjušna odora jezerske prilike prelivala se površinom vode, u zagrljaj sve topliji i iskreniji  tonuo je. Da li je to ljubav prema nerođenom djetetu, ljubav majke prema izgubljenom čedu, ljubav dragane za željenim, sve ono što samo žena može da nosi u sebi?

Voda mu je dosezala do njuške, do očiju. Nije znao da je sunce i dalje sjajno i toplo, sve se prometnulo u nebesko plavetnilo, ruke su ga vukle, bio je izgubljen za stvarni svijet, izgubljen za sebe i za sve one koje je volio.

Da ne postoji  iskra tuge koja je začeta davno u djetinjstvu utemenjena na prijekom i često hladnom pogledu njegove majke, da li bi bio doveden na obale ove otjelotvorene patnje, u jezersko okno?

Bjeličasta prilika nije izgledala kao da tone, a vukla ga je dublje u sve mračnije vode nepreglednih modrina.

Prećuti danas. Prećuti sjutra.

Foto: Theda Tammas

Imala je nekih tridesetipet godina kad su joj na testovima utvrdili moguće prisustvo karcinoma. Ono što je nosilo djecu odlučilo je da bi moglo donijeti i smrt.

Zakazana biopsija. Suprug nije želio da je vodi na intervenciju. Nezadovoljan brakom, sumnjao je u njenu bolest, nezadovoljan sobom sumnjao je i u nju. „Nemam vremena“, rekao je toga dana.

U bolnicu je stigla sama. Doktor u startu suzdržan i grub. Takvih kao ona je mnogo. Intervencija je rutinska. Diše, a ne diše. Boji se, a ne boji se. Ima je, a nema je.

Na stolu je. Ljekar reži. Kida. Ona ćuti. Rezovi su sve veći. Ljekar sve tiši. Ona ćuti. Suze same kližu na ravnu površinu na kojoj leži. Sestri postanje neprijatno, svi gube strpljenje, anestezija koju je primila slaba je za ovako dug period, ljekar se izvinjava , kaže požuriće, moli je da izdrži, da bude hrabra. Svijest je ostavlja povremeno. Ljekar sad već uzrujan objašnjava da je mnogo više zahvaćeno nego što je očekivao, da je njegova obaveza da očisti što više površine tokom ove intervencije. Poslije će napisati ljekove. Ona ćuti.

Ni u sebi. Ni u sobi. Povremeno kod kuće. Među djecom. Glasovi je vraćaju u ordinaciju.

"Možete li da ustanete?" , očinski je dodiruje po obrazu, ni blizu onoj osobi koja je dočekala na vratima. Pomaže joj da sjedne. Ima je i nema. Ne sjeća se oblačenja. Odvode je u bolničku sobu. Preslaba  gubi svijest. Budi se povremeno. Sa osmjehom brige ljekar se nadvija nad njom. " Hoće li neko doći po vas?"

Sramota je da kaže:“ Neće“. Suze same kotrljaju ka jastuku. Okreće glavu na drugu stranu.

Nakon sat otvara oči. Obilazio je već nekoliko puta zabrinut. " Hoće li neko doći po vas?", " Neće, sama ću" , izgovara. On insistira da zove nekog da dođe po nju.  Gubi svijest.

Sledećeg sata, osjeća se bolje, ponovo je mole da zove u pomoć. Zove supruga: " Možeš li da dođeš po mene?"

"Imam posla". Poklapa joj slušalicu. Sramota je da zove brata. Roditelji ne voze. Posvećena godinama braku nema drugarice.

Ustaje. Treći sat je u bolnici. Bol ne jenjava. Ljekar je potpuno skrhan činjenicom da niko ne dolazi po nju, prati je poput majke do izlaza iz bolnice. Ulazi u auto.

Vozi sporo do prve apoteke,  kupuje ljekove. Apotekarica koju poznaje iz grada zgranuta nad ljekovima koje uzima pita pita za koga su. Pod još većim šokom nakon saznanja da se sama vraća iz bolnice nudi da je vozi. Odbija.

Kao djete je mnogo boravila po bolnicama. Kad god bi je u neku ostavili roditelji su joj kupovali lutku, sjetivši se toga odlučuje da se negdje zaustavi i izabere nešto za djecu, zna da brinu gdje je jer ih nikada ne ostavlja same.

Sad već inatom jačim od bola ulazi u radnju i uzima djeci igračke. Automobil vozi manje nego svjesna. Ulazi u kuću i leže na kauč u boravku na kom će ostati sledećih sedam dana u bolovima i krvarenju. Neće otići ni na ušivanje koje ljekar preko telefona preporučuje zbog obimnog krvarenja , jer ne može sama da vozi.

Suprug sa nepovjerenjem gleda u papire vjerujući da su lažirani i baca ih na stol. Gleda je sa bijesom i mržnjom. Ubjeđen da je išla na intervenciju, ali mnogo drugačiju zaslijepljen ljubomorom i posesivnošću. U svojoj muci ona niti objašnjava, niti se pravda, samo ćuti. Tišina među njima ostaje poput zida.

Godinama kasnije još uvijek se pita da li je zasluživala tako nečovječno ponašanje, samo ime daje odgovor, nečovječno prema bilo kojoj osobi, a ne bolesnoj ženi, svojoj ženi.

Nije samo fizičko nasilje nasilje nad ženom. Prećuti. Ćuti , sramota je. Ne govori nikome. Sakrij sramotu. Čiju sramotu?

Na Balkanu sramotu za ponašanje muža žena je društveno prihvatljivim saglasnošću prinuđena da krije, da je nosi kao svoju, da bude okrivljena za istu. Potom bude okrivljena kad progovori. Onda bude okrivljena što je ćutala. Učite djecu da govore, a potom ih učite da prećute problem koji imaju.

Odgovorne za sramotu koja nije vaša ćutite, onda nije teško da budete odgovorni za istu tu sramotu govoreći.

A ti? Trpiš li tuđu sramotu krijući je svojim ćutanjem?

Hotel ogledala ( Saga o Grotu ) drugi dio

Ilustracija Chiara Bautista

Samo je bio radoznao, a sada je u neprilici. Šake je otvarao sa nevjericom gledajući prste ne znajući ni kud bi sa njima, četvoronoške je puzao do zida, pokušao je da sjedne još u šoku, to je znao, noge su bile preduge i nije znao da ih koristi, čuo je za ove priče, ali davno, kažu da se ovo tjelo može koristiti kao svoje, samo dok se navikne na promjenu.

Nema krzno, kakav užas, nag se naslanjao uz ledeni zid, prljave tapete nekog zapuštenog boravišta. Imao je sreće, ljudi su, pričali su mu, plašljiva bića i dok je kod njih priča o portalima još uvijek ponegdje prepričavana, sa ove strane su zaboravljeni. Sada je i on bio jedan od njih. Bojao se da će ga ova nepromišljenost skupo koštati. Odkud mu luda ideja da posjeti to napušteno zdanje? Kako je mogao tako pogriješiti? Volio je jezera i oko njih se često kretao, nije prvi put šunjao kroz trske močvara ili uz rubove planinskih voda.

Majka koju je mogao čuti na svim svojim putovanjima negdje u dubini svoje podsvjesti utihnula je. Uplašen, sam i nag, u tuđem svijetu, u tuđem tjelu, strah ga je progonio iz same srži njegovog bića.

Kroz prozore je čuo kišu, gurajući leđima uz zid pokušao je da se održi na svojim klimavim nogama, činilo mu se da se zid ugiba pod njim ili se njegovo tjelo savijalo nesigurno, meko, nepouzdano. Pridržavajući se krenuo je ka prozoru. Koraci su bili nesigurni i često je zapinjao, ali svakim korakom bio je stabilniji. Pogledao je kroz prozor, memljiva ulica grada prostirala se pre njim. Ostaće neko vrijeme ovdje bar dok se ne navikne na tjelo. Nagnuo se kroz prozor, pružio je ruke ka kiši, osjećaj je bio drugačiji nego na šapama, prijale su mu male kapljice koje su hladile kožu vrelu od prelaska i straha, prinio je ruke licu i umio se u kiši, kosa, ima kosu, guste vlasi su se upetljale među prste.

Nove senzacije sopstvenog tjela su ga zbunjivale, sjetio se poslednjeg odraza u ogledalu, kako sada izgleda? Okrenuo se očekujući da će u portalu moći da vidi svoje lice, staklo je bilo prošarano stotinama pukotina, rasprslo, ali se i dalje držalo, dovoljno da prepozna oblike čovjeka, ali nedovoljno da vidi svoj lik, zauzet pokušajem da otkrije ko je, zaboravio je da napuklo staklo označava neispravan portal, ovuda neće moći kući. Skrhan tom pomisli srušio se na pod.

Koljena su se savijala obarajući ga niže, grudi se spustiše nisko, na licu je osjećao studen ploča pod njim, začuo se tihi udar kamena o kamen, pod je bio sastavljen od niza crvenih cigli složenih u neobične oblike, rukama je dodirivao svaku ponaosob, ne znajući gdje započeti pretragu za svojim spasenjem. Ponovo je legao i opet se čuo zvuk kamena o kamen. Odjeća nije prošla kroz portal, ali amajlija koju mu je majka davno napravila i stavila oko vrata da ga štiti na putovanjima, ona izrađena od kamena želja, lijepog kamenčića punog rupa, nosila je i plodnost i ženski princip, ali i zaštitu, tamo u šumi otvori su imali magična svojstva, prošla je za njim na ovu stranu.

Lagani povjetarac ga je trgnuo iz misli, vjetrovi vezani u obredu pravljenja amajlije, pozvani tada u bratimljenje bili su tu uz njega, majka je znala da će ovaj dan može desiti i spremna pripremila amajliju. Vjetrovi su koristili obje dimenzije, njima portali nisu bili potrebni za prelaske, kroz sve dimenzije su putovali nesputano.

Ugruvan od prelaska i novog tjela, zaspao je uz saznanje da neće biti sam, ali uz pitanja kako mu vjetrovi mogu pomoći.

Hotel ogledala (Saga o Grotu) prvi dio

                                           Ilustracija  Chiara Bautista 

Čuo je za dimenzije, nisu bile nepoznanica u njihovoj šumi, portali koji su vodili u drugi svijet isti onaj iz koga je dosla njegova majka, sada skrivena od pogleda obitavala je u memljivoj pećini.

U ovoj šumi su vladale životinje, sa druge strane portala su ljudi. Ko je prvi put prelazio iz dimenzije u dimenziju nije znao. Da li će ostati u sopstvenoj formi ili će ga portal izmjeniti pri prispjeću na drugu stranu isto je bilo nepoznanica. Njegova majka je bila jedna od rijetkih koja prešavši u ovu dimenziju nije promjenila svoj oblik, zato su je stanovnici šume uvijek sa podozrenjem gledali, on se ovdje iz ljubavi nje i konjanika rodio u obliku vuka, sada je trebalo da pređe granicu po prvi put.

U pitanju je bio napušteni hotel na ivici jezera, zaostao iz nekog drugog doba, prenešen nekim pokušajem dimenziske interakcije, neuspijele, tek obje su strane zaboravile jedni na druge, rijetki su prelasci ovih dana, skoro da to više niko ni ne radi,  samotan, usnuo i napušten plašio mlade šumske životinje, neupućene u raniju istoriju.

Ulaz sa jezera je, u stvari, izlaz na plažu. Stakla su bila i dalje na mjestu, ali je velika praznina zjapila iz same unutrašnjosti,praznina neposjećenosti i zaboravljenosti, kroz providna vrata je ušao u hol. Nekad korišten namještaj uredno je složen u središnji prostor i tako ostavljen, ne može reći da je bio zapušten, srušen ne sigurno, ni pauci nisu zaposjeli ove prostorije nazvavši ih svojim posjedom, vrata su se teško otvarala tako je unutrašnjost ostala zaštićena od okolnih žitelja. Biljke u saksijama davno su uvenule bez vode u suvom prostoru, prozori sa spoljnje strane izgubili sjaj. Hol prostran, napunjen enterijerom, mnogi kreveti i vitrine nasloženi jedni na druge činili su neobičan spomenik prošlim danima i nečijoj zaboravljenoj ideji.

Uz stepenice popeo se na prvi sprat. Ušao je u prvu sobu, pa sledeću, prazne, bez namještaja, zjapile su kao otvorena prazna usta medvjeda, ulivale su strah od nepoznatog. Beton na koji njegove šape nisu navikle ledio mu je tvrde jaštučiće naviknute na travu ili blato. Planirao je ići do krova mada nije znao da li je izlaz moguć, neko je pričao da su ljudi u poslednjem dolasku pokušali metalnom šinom otvoriti staklena vrata na krovu, bojali su se, ako staklo pukne, da će zauvijek ostati zarobljeni u ovoj dimenziji pa su odustali.

Na pola stepeništa do drugog sprata iznenadila su ga ogledala, prošao je pored njih gledajući kako se njegovo obličje u njima deformiše dok je prolazio. Prepoznaje sebe, vidio je svoj odraz u jezeru, znao je, nije se plašio, ali učinilo mu se da u tom obrisu ogledala vidi i druga lica, druge oblike, možda samo sjenke. Taj prizor mu je probudio interesovanje.

Vratio se niz stepenice iako je već zakoračio na sledeći sprat. Stao je pred jedno od ogledala. Slika se na njemu blago talasala. Šapom je zagrebao po glatkoj površini, vuk na ogledalu nije podigao svoju šapu, samo je nijemo posmatrao sa druge strane. Tek kad se odmakao da sagleda bolje sebe i onaj u ogledalu se udaljio. Opet je prišao, podigao šapu oslonivši je na hladno staklo, vuk sa druge strane ga je u tišini posmatrao ne pomjerajući se. Možda je trepuno i onaj drugi je trepnuo, taj treptaj je potrajao čini mu se duže od trenutka.

Otvorio je teško oči kao da su mu se trepavice lijepile jedna za drugu, ležao je na podu, ispružio je šapu da se osloni na nju, ali to više nije bila šapa. Portal je radio.

Izvor: CdM o zbirci "Pod ponorom"

Pjesnik je rođen neprilagođen i kao takav ima svoju pravu vrijednost

Izvor: CdM

Poezija je za nju način da nakupljene emocije, stanja duha i bola prenese na papir i tako se rastereti.

Olja Novaković rođena je u Boki, gdje je i odrasla, a osjetila je i panonsku ravnicu studirajući na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje je dobila diplomu profesora književnosti i jezika. Godine 2013. izdala je zbirku ”Pod Ponorom” koja je mnogima promijenila pogled na poeziju.

“Zbirka ” Pod ponorom” nastala je u periodu od 1996 do 2012. Kroz konkurs Ministarstva kulture Crne Gore za projekat na nivou države i uz sjajne recenzije prof. dr Save Damjanova i gđe. Marije Joanne Stojadinović, dobila sam šansu da je izdam. U pitanju je eksperimentalna poezija. Zbirka sadrži 22 pjesme na četri slova. P. S. N i O.”, kaže Olja za CdM.

U priremi su još dvije zbirke, jedna takođe pisana istim stilom, još sadržajnija i teža za realizaciju i treća koja nosi dah klasične poezije i stiha.

Olja se nada da će uskoro naći izdavača spremnog da se uhvati u koštac sa njima.

“Što se samog pisanja tiče, pišem od kad znam za sebe, kratka forma mi odgovara zbog sažetosti izražaja, ne volim duge rečenice. Tokom srednje škole vodila sam dnevnik, vremenom su ti tekstovi postajali sve koncizniji i svaki se počeo pretvarati u emotivne zapise slične poetskom izrazu. Kasnije sam počela smanjivati i broj veznika. Nekako se sama kroz pisanje nametnula ideja da pišem cijelu pjesmu na jedno slovo. To zovem inžinjering stiha”, dodaje ona.

Neke od pjesama su se same iznjedrile, na nekima se moralo raditi, voli da se igra slovima, izrazima i mogućnostima kombinacija.

“Način na koji se smisao mijenja samo promjenom reda riječi me inspiriše na dalje pokušaje”.

“Poezija je za mene način da nakupljene emocije, stanja duha i bola prenesem na papir i tako se rasteretim. Pišem za sebe ne razmišljajući o čitaocu, tako je i prva zbirka nastala, bez namjere da bude objavljena. Poeziju volim, u njoj mnogi nalaze utočište i malo topline kad im se stvarnost učini previše gruba”.

Što se tiče pjesničke scene Olja smatra da je kvantitet očigledan, ali misli da bi se više trebalo posvetiti kvalitetu.

“Poezija i pjesnici su sazdani od nade i revolta. Za njih možda neće biti mjesta u prvim redovima, ali kad se sve bure istorijskog i kulturnog momenta slegnu kvalitet dobre poezije uvijek ispliva na površinu. Pjesnici nijesu oni koji traže trenutnu slavu. Oni stvaraju za sebe i svoju dušu. Zato njihova djela nadžive sve ono trenutno popularno i moderno. Pišu iz nadahnuća, ne iz mode”.

Ona vjeruje da pjesnik ne treba da se prilagođava.

“Pjesnik je rođen neprilagođen i kao takav ima svoju pravu vrijednost. Ostanite svoji”, to je poruka svim pjesnicima u razvoju.

“Nema straha za pjesnika, čežnja, bol, vriska emocija, ali straha ne. Čak i strah od neuspjeha je za pjesnika inspirativan. Sve što boli i sve što voli, čini pjesnika onim što jeste”.

Koliko je pravilna kritika važna za povratak pravih vrijednosti na svoje mjesto?

“Svi smo mi osjetljivi na kritiku i svi smo skloni istoj, trenutno je takvo doba da su prave vrijednosti malo poljuljane ali nikako nijesu izgubile svoj tok. Malo više pisati o dobrim knjigama, kvalitetnoj muzici i kinematografii, okupljati mlade oko kulturnih projekata”.

O zbirci " Pod ponorom" dr Sava Damjanov

O zbirci " Pod ponorom" dr Sava Damjanov

O zbirci " Pod ponorom" dr Sava Damjanov

  

  U svojoj poeziji, Olja Novaković otkriva se kao arhetipska ljubavnica Jezika i sveštenica Reči.

Otkriva ili SKRIVA, ustvari?! Otkriva - jer književnost suštinski jeste umetnost Jezika, a
pesma fini preplet Reči (poput Penelopinog večnog tkanja). Skriva – jer Olja Novaković se
u toj igri Jezika i Reči ne ponaša maniristički već mistički,dajući svom pesništvu auru 
zagonetke, tajne, neizrecivog. Gradeći svaku pesmu od reči istoga početnog slova, ona time
kao da priziva drevnu melodiju gatke,bajalice ili magijskog rituala uopše. A baš u takvim
ritualima ona koja izgovara i priziva nije samo  sveštenica već i posvećena ljubavnica
prizvanog, dakle neko ko gospodari i daje se u isti mah. U tom smislu i sam naslov zbirke
(POD PONOROM) govori o pesnikinjoj slutnji da je realnost privid i da nema kraja jer uvek
 postoji dalje, iza - tj. da uvek postoji nevidljiva i zaumna bit Svega, koju jedino poezija može 

pokušati da imenuje. Imenuje, ali ne i razjasni, odgonetne..

  

prof. dr Sava Damjanov

Marija-Joanna Stojadinović književni prevodilac , o zbirci " Pod ponorom"

Marija-Joanna Stojadinović književni prevodilac , o zbirci " Pod ponorom"

March 2, 2015 at 2:02pm

Tragovi ka sopstvu

Pesništvo Olje Novakovićje spontano, filozofsko ali istovremeno i duboko intimno, mistično ali istovremeno i zaglušujuće. Čitanjem njene poezije ima se osećaj da su se strofe i stihovi jednostavno posle buđenja samo prelile na papir.

U svojim stihovima Olja Novaković poput nekih stihova Pasternaka, izliva svoju pobunu protiv malograđanštine i društvenih uslovnosti koristeći metafore i alegorije, iako seu prvi mah čini da je njena poezija pre svega intimna. Ispevanjem svojih nemira pesnikinja se u većim delom svog stvaralaštva izražava aliteracijom kao postupak organizacije pesme. Stilsko sredstvo skoro zaboravljeno, a i te kako prisutnu u staroj germanskoj poeziji. Međutim,kako su skoro sve pesme u zbirci napisane tom stilskom formom možemo da govorimo o takozvanoj lingvističkoj poeziji kao nova forma avangardne poezije.Pesme obiluju originalnim slikama i metaforama, neobičnim ali veoma sugestivnim poređenjima. Treba podvući i estetske vrednosti koji se zasnivaju na određene zvukovne kombinatorike. Sa tog aspekta poeziju Olje Novaković možemo da uvrstimo u avangardnu foničku poeziju koja se približava nekim odlikama savremene eksperimentalne muzike. Ovakav semantičko-grafički koncept nalazimo kod futurista i nadrealista. Najveći kvalitet ovakve poezije je njena jedinstvenost i neponovljivost.

Poznata su pravopisna i književna pravila kada se radi o lepoj književnosti. Međutim, Novakovićeva,možda nesvesno, pretače svoju pobunu protiv ustaljenih pravopisnih i gramatičkih pravila u poeziju poput Crnjanskog.

A šta je lepa književnost iliteratura uopšte ako nema u sebi pobune, neprihvatanja, lepote i uzvišenosti?

Pesme poput Okean, Paganka, Pukotina predrasuda,Nasljednici nemanja svrstala bih među najboljima u crnogorskoj avangardnoj poeziji. U njima izuzetnim pesničkim senzibilitetom ona progovara o svom okruženju, o nemirenju, o multikulturalnosti, o osami.

Marija-Joanna Stojadinović

književni prevodilac

Mр Мирослав Радовановић У ВЛАСТИТИМ ДУБИНАМА (О збирци поезије “Под понором” Оље Новаковић, Издавач аутор, 2013.)

Mр Мирослав Радовановић У ВЛАСТИТИМ ДУБИНАМА (О збирци поезије “Под понором” Оље Новаковић, Издавач аутор, 2013.)

November 27, 2014 at 7:51pm

Mр Мирослав Радовановић

У ВЛАСТИТИМ ДУБИНАМА

(О збирци поезије “Под понором” Оље Новаковић,

Издавач аутор, 2013.)

          Оља Новаковић у збирци песама “Под понором” сагледава властите реакције на реалност природног и људског света просуђујући о феноменима са становишта својих мерила. Песникиња се стално враћа себи и суочава са дубинама свог бића. Овладавајући унутрашњим просторима лирски субјекат фиксира властити положај унутар свеопштег кретања појава и ствари.Аутентичност зависи од свесног прихватања властитих граница и од истинске повезаности са поретком света. Суштинске егзистенцијалне вредности самоспознајеи интимне саживљености виђене су у светлу реланости људксе природе и њених домета:

“Снови сходно сну

сачуваће свеобухватност своју

снагом срца самилост сломити.

Сањар сањару спев сазда

само стварност сада сурово сија

себи стријеле срцу сабићу

снагом сна сањара савладана.

Сад сенат сметености судбине слави...”

                         (Спознавши себе)

          Повратак властитој природи и истицање унутрашњег живота није изолационизам већ покушај презентирања унутрашњег богатства, али и избацивање у први план личности са свим контрадикторностима и несводљивостима. Човек у “властитом пољу” изграђује етички кодекс, субјетивном пројекцијом допире до дубина аутентичног доживљаја и спонтаности човекових манифестација. Песникиња инсистира на комплексности природе ствари и људској природи насупрот свему, тј, на аутономном постојању ствари и бића и њиховој несводљивости на нешто заједничко. Певајући на необичан и аутентичан начин Оља Новаковић истиче многообразност људског бића која је не сводива на формуле ипонављања. Никакво одређење не исцрпљује суштину бића, она се кроз певање открива као непоновљива специфичност. Збирка песама “Под понором” открива унутрашњу хармонију бића и луцидно самоспознавање:

“Ношена немирима, надањима

ненадним, нестајањима,

надам, намјером нахочета,

надмашити немања

намјерно наметнута.

Настојим надметањем

надвисити недостојне

наглим нападима

намјерно наступам.”

                         (Неимаров немар)

          Људска слобода је најузвишенија мера и претпоставка коју песникиња апострофира. Најдражи премет разматрања је њен индивидуални свет, али овде се не ради о нарцисоидном егоцентризму већ уверењу песникиње да човек треба да спозна самог себе да би живот био усаглашен сахуманим захтевима бића и његовим интимним хтењима и назорима. Све заправо започиње у човеку, из центра самог бића и обухвата просторе трајања и сведочењау којим мисао често бежи пред аутоматизмом појавног света у простор интиме:

“Самоспознајом савладана

сазнајем, снаћи се,

смислом саткана,

сабрати своја сећања

са сувишним смијеховима.

Сума сабраног, сигурна сам сасвим,

смијаће се сама.”

                                   (Сумрак)

          Оља Новаковић у збирци песама “Под понором” не процењује појаве и ствари саме по себи, већ са становишта човекових потреба и места које заузимају у границама њеног субјетивног хоризонта. Животни облици преломњени су кроз визуру њене песничке интиме и тако добијају надахнуће, постају део субјективног и занимљивог тек када уђу у круг интересовања и жеља. Субјект је мерило сваког вредносног одређења, а смисао одређења допуњена је не у пасивном прихватању, него у динамичном промишљању и тражењу:

“Пред порталом посебности

покушавам постићи потпуност

посебних промишљања,

побиједити подређење, посвећене,

побједнике,

постати понос, показати пркос, покорити,

потом предати пехар поклонику.”

                                   (Потомку)

          Језичка материја у поезији Оље Новаковић доприноси да се реални детаљи из домена чулних представа губе ипрерастају у облике иреалне творевине. Имагинарни свет постаје вербална творевина која се оживљава у песничкој интими. Имагинарна сликовитост,аналогије звуковних и визуелних фигура настају на бази метаморфозе основног тона и прерастања у нешто друго. Појмови су врло често доведени у међусобни однос накнадним асоцијативним везивањем и сугласјем оних суштина које се врлочесто искључују или конфронтирају. Основни тонови знају да се у певању преображавају у нејасна наслућивања, па тако имамо прозрачне лирске композицијес ону страну привида:

“Откидох од основе особитост

очврслих односа,

освајам осмехом

остављам оронуле окове отуђености

откинуте.

Окупана облацима осјећам

отвореност охолог океана

одлучујем одбити одраз од огледала

одом одрастања одсањана.”

                                   (Океан)

          Песникињине језичке чаролије, које доносе музичке ефекте стиха и слојевиту синтаксу мисли, често беже у сферу иреалне фантастике. Оља Новаковић остварује поезију која одговара поимању ствари изван њихове појавности. Песничка свест везана је искључиво за биће која дочарава интимне кутке свести, визионарске представе стварајући од њих уметнички облик могућег, исказаног и наслућеног:

“Подари пјеснику предах

помолиће покорност под поносом,

погледом потражи поља поспаних прилика

праведним потребама прошири путеве.

Пред почетак при пању покуцај

Помисли, пожели... побједићеш...”

                         (Пукотина предрасуда)